Archive by Author

ЛИВАДА, У ЈЕСЕН – Данило Киш

26 Nov

Отишли ​​су циркусанти, „атлете” и мечкари, јесен је на измаку. Ту на Малом пољу или на Грофовим запећку, како га још зову, остали су још само трагови њиховог боравка, утабано поље и згажене траве. Насред ливаде налази се јама, дубока скоро метар и јасно видљива међу разгаженим кртичњацима. Ту је још недавно био забоден шаторски јарбол, при дну широк и нетесан, а при врху танак и витак; на њему барјак. Око јаме изровано земљиште, сасвим голо, назире се иловача извучена из дубине. Није то она јама од прошле или претпрошле године, како би се могло помислити. Јер циркуси долазе и одлазе, мали провинцијски циркуси састављени од Цигана и мађионичара, од пеливана и „атлета”, сваке године, с јесени, као последње славље лета, као неки смешни пагански празник. Али то никад није иста дружина нити исти шатор, па ни исти јарбол. Она јама од прошле године, она у којој је тада био забоден стуб шатора, сад се уопште не види и не би се могло рећи где је била, јер та је јама већ зарасла као рана, само још темељитије – није од ње остао ни ожиљак ; прекриле су је земља, траве, корови. А и ова ће ускоро нестати, подлокана кишом и затрпана земљом, затим ће је неко време скривати снег, а кад дођу пролећне млаке кише и пљускови, затрпаће је земљом и покрити травом, као да је никад није ни било. И неће бити ни трага од јесење свечаности која је овде цветала под ружичастим шатрама.

И нигде више шареног вашара, нигде пеливана, нигде кикота мајмуна и барикања тромих слонова. Циркус је отишао, изненадно као што је и дошао. Једног јутра, рано, пре изласка сунца, мишићави младићи у морнарским мајицама, који су ту данима изводили своје вештине од којих је свима застајао дах, повадили су кочеве, поскидали жице и конопце, оборили ружичасти шатор и горди јарбол са заставом. Затим су све то спаковали хитро и умешно у своје дрвене кућице, сличне великим лађама. Онда су кренули, тихо, као да се крију, точкови кућица су шкрипали тужно, а кроз прозоре, поред замакнутих завеса, могло се видети како послују око ручка чаробне жене-рибе, док се из димњака дизао плави дим, једва видљив у јутарњем плаветнилу неба. Животиње су рикале у кавезима, само се слон вукао иза поворке, достојанствено и лењо, хладећи се својим големим ушима.

Сада, тек дан-два по одласку циркуса, поље још носи свеже трагове свега онога што се ту збивало. По том широком простору, ширем од круга који је покривао шатор (по изгажености земље јасно се виде његове границе), леже по земљи још светли поклопци пивских флаша, разбацани без реда, оперважени по ивицама танком чипком, као цветови, расквашени опушци цигарета, огризине јабука, већ зарђале коштице од воћа, згажени фишеци од сладоледа, трагови коња и људи, сасушени брабоњци циркуских звери, коре хлеба, листови старих новина на којима су седели гледаоци, истргнуте странице из ђачких свезака са цртежима, кутије од цигарета, од шибица, разваљене кесе од хартије по којима шетају мрави. На месту где је стајао стари космати циркуски коњ, „пони”, земља је изрована копитама, трава искорењена, само се још нађе покоја влат згажене и измуљане сламе, сасвим потамнеле. Мало даље, виде се трагови негдашњег шатора за мајмуне; четвртасти плато, из којег још вире, по угловима, грубо тесани клинови од храстовине, с горње стране ољуштени ушицама секире. Мада је прошло тек неколико дана од одласка циркуса, траве се већ местимице исправљају, као зелене челичне опруге, накнадно, чудесно, као да је тек сада сишло са њих људско стопало или коњско копито.

Изван овог утабаног поља траве су густе, миришљаве, измешане с касним пољским цвећем, модрим и жутим, с напуклим звончићима и свакојаким коровом који буја победнички, давећи својим пипцима, при врху већ зарђалим но не мање снажним, нежне стабљике цветова и модрозелених трава. Ово је последњи замах трава, последњи срк корења. Боквице су истурили своје потамнеле стабљике окићене гроздовима, лишће корова почело је по ивицама да тамни и да се набира, претварајући се при врху у канџе које продиру једна у другу. Води се ту нека за око невидљива борба, неко бујање из којег стрче победничке сабље корова и њихови дуги пипци, а цвеће, погођено том незаситом навалом прождрљивих трава, буја последњом снагом, некако претерано мирисно. Опијени и понесени тим мирисима, тешким и измешаним, и тим бојама, збуњујуће испреплетеним, пчеле и инсекти зује безглаво по том миришљавом разбојишту, сударају се са зунзарама и осама, са лажипчелама и лептирима. Понеки скакавац, поднадуо и тежак, и сам боје листа који вене, пролети шумно преко ливаде, затим падне, онако тежак и тром, у густу заплетеност биља, као дивљи, зрели плод.

Тако изгледа ливада, пуста јесења ливада после вашара…

Одједном, са запада, израња из трава мој отац, замахујући високо својим штапом, и застаје на самој ивици утабаног поља, тамо где је био шатор с мајмунима. Сагнувши се, он почиње својим строгим и зналачким погледом да испитује на цвећу погубни учинак јесени. Онда му се поглед зауставља на парчету згужване хартије која сасвим стрчи из ове ботанике и одудара својим бледим мртвилом од бујне живости јесењег зеленила. Прво је додирну шиљком свог штапа, као што птица додирује кљуном непознат плод, затим се сагну и рашири је, па онако кратковид, не дижући је са земље, поче да сриче са ње готска слова. Била је то страница истргнута из неког немачког кувара којим су се, без сумње, служили циркусанти и „атлете”, како би сачували гумену еластичност свог тела и челичну снагу својих мишића: Умак од киселице. Врти главом мој отац, са изразом љутње и презира, јер се, очигледно, не слаже са овим немачким куваром, чија се бесмисленост сада, у овим ратним данима, најтрагичније осећа. А мој отац има опробан рецепт за киселицу која се справља без масти, само са водом и сољу, наравно са додатком неког ароматичног биља и зачина, доступних сваком, но чија имена још чува у тајности. Ето, зато се он сад мршти, зато наставља да чита са ироничним осмехом на уснама. Затим, понесен текстом, који га само још више уверава у предност његовог начина, он окреће другу страну, не обраћајући пажњу на већ стврдлу скраму људског измета који се нахватао преко готских слова – дијагонално. „Хе!”, кличе мој отац, „ето вам, господо, вашег милерама! Ето вам вашег готског умака!”

И, задовољан због те мале освете, он се усправља, затим једним прецизним покретом мачеваоца набада ту страницу на шиљак свог штапа, како би још неко време могао да је има уза се, као подсетник. Онда поново закорачи у високе траве, стискајући под пазухом свој хербаријум (HERBARIUM PANNONIENSIS), у којему су лежали, као скупоцене марке, пресовани цветови и узорци ливадског биља: красуљка, богородичне траве, жалфије, шафрана, Gypsophila peniculate…

АНАЛИЗА

ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ НАРОДА СРПСКОГА – Вук Стефановић Караџић

7 Jul

Митолошко предање

КУГА

Срби кажу да је куга жива као жена (то особито доказују они који су лежали од ње). Многи кажу да су је виђали гдје иде завјешена бијелом марамом; а гдјекоји приповиједају да су је и носили, тј. она нађе човјека у пољу, или срете гдје на путу, а гдјеком дође и у кућу, па му каже: „Ја сам куга, већ хајде да ме носиш тамо и тамо” (куд она хоће). Онај је упрти на кркаче драговољно (јер већ њему и његовој кући неће ништа учинити) и однесе је без икакве муке (јер није тешка нимало) куд му каже. Куге имају преко мора своју земљу (гдје само оне живе), па их Бог пошље амо (кад људи зло раде и много гријеше) и каже им колико ће људи поморити; али и њих много пропадне од паса; зато кажу да се врло боје злијех паса. Кад куга мори, онда јој слабо говоре куга, него кума (као да би је с тим омилостивили); нити смију увече оставити неопране судове, јер она дође ноћу у кућу те гледа јесу ли судови лијепо опрани, па ако не буду, а она све кашике и чанке изгребе и отрује. (Кад куга мори, гдјекоји на њезино име и краду, јер плашиви људи не смију да изађу из куће и да гледају ко је и шта, кад се што чује или пси кад залају).

Купи као куга ђецу.

Не избива као куга из Сарајева.

Етимолошко предање

КОРЊАЧА

Србљи приповиједају да је човјек (прије него је корњача на свијету била) умијесио погачу и испекао кокош па сјео да једе, а у тај час рупи кум његов на врата, а он онда брже-боље метне кокош на погачу па поклопи чанком, и тако сакрије од кума. Кад кум отиде, а он устане опет да дохвати кокош и погачу и чанак да једе, али се оно све (кокош, погача и чанак) претворило у корњачу (што је сакрио од свога кума). И тако постане корњача.

Културно-историјско предање

МАРКО КРАЉЕВИЋ

Никакога Србина нема који не зна за име Марка Краљевића. Ја ћу овдје назначити о њему оно што се слабо у пјесмама налази, него се приповиједа. Приповиједа се да је Марко био много јачи од осталијех садашњијех, а јамачно и ондашњијех људи… Ја сам у дјетињству гледао у Сријему у крчми манастира Крушедола гдје је Марко намолован како једном руком маторога вола држи за реп преко рамена и носи на леђима идући управо… За његова Шарца једни приповиједају да му га је поклонила некака вила, а једни опет да га је купио у некакијех кириџија. Прије Шарца веле да је мијењао много коња, па га ниједан није могао носити; кад у некакијех кириџија види шарено губаво мушко ждријебе, учини му се да ће од њега добар коњ бити, и узме га за реп да омахне око себе као што је остале коње огледао, али се оно не дадне ни с мјеста помаћи; онда га купи у кириџија, излијечи га од губе и научи вино пити. За смрт Марка Краљевића различито се приповиједа: једни веле да га је негдје у селу Ровинама убио некакав каравлашки војвода Мирчета златном стријелом у уста, кад су се Турци били с Каравласима; други кажу да му се у таковом боју заглибио Шарац у некакој бари код Дунава и да су ондје обојица пропали; у Крајини неготинској приповиједа се да је то било у једној бари ондје близу Неготина испод извора Царичине; ондје има и сад бара и зидине од старе цркве, за коју говоре да је била начињена на гробу Маркову. Трећи кажу да је у такому боју толико људи изгинуло да су по крви попливали коњи и људи, па Марко онда пружио руку к небу и рекао: „Боже, што ћу ја сад!” На то се Бог смиловао и некакијем чуднијем начином пренио и њега и Шарца у некаку пећину, у којој и сад обојица живе; он забодавши своју сабљу под греду, или је ударивши у камен, легао те заспао, па једнако спава; пред Шарцем стоји мало маховине од које помало једе, а сабља све помало излази испод греде или из камена, па кад Шарац маховину поједе и сабља испод греде или из камена испадне, онда ће се и он пробудити и опет на свијет изићи. Једни говоре да је он у ту пећину побјегао кад је први пут видио пушку и, пошавши да је огледа (да ли је истина да је онака као што се приповиједа), пробио из ње сам себи длан, па онда рекао: „Сад не помаже јунаштво, јер најгора рђа може убити најбољега јунака”.

_____________________________________________________

АНАЛИЗА

_____________________________________________________

НАРОДНЕ МУДРОСТИ

23 Jun

ЗАГОНЕТКЕ

Водом иде не бућка, травом иде не шушка.

(сенка)

Пуна тепсија златних колачића.

(звезде на небу)

Дудилин свира, танкосава игра.

(ветар и трава)

На дрвету дванаест грана, на свакој грани четири гнезда, у сваком гнезду седморо пилића и свако пиле има своје име.

(година, месец, недеља, дани)

Никад нити га је било, нити ће га бити, а сада је…

(данашњи дан)

Из планине мицало, па у море тицало.

(река)

Дању сам лажа, а ноћу истина.

(сан)

Ене га и на њему оно.

(прст и нокат)

Нешуш прође кроз гору, а не шушну.

(магла)

ПИТАЛИЦЕ

Зашто ловац зеца тражи?

Зато што не зна где је.

Без чега ништа не може бити?

Без имена.

Зашто човек иде?

Зато што не уме да лети.

Ко је увек сам у својој кући?

Пуж.

Какве рибе има највише у мору?

Мокре.

Колико има човека на свету?

Само четири, јер се преко тог броја каже људи.

Куда иде дете кад наврши четврту годину?

У пету.

Шта на зиду без ексера виси?

Паучина.

Питали миша: У којем селу најбоље живиш?

У оном где нема мачака.

Питали Турци Марка: Кажи нам, Марко, за шта би се најрадије потурчио.

– За инат.

ПОСЛОВИЦЕ

  • Ко се не намучи, тај се не научи.
  • Ко мудро ћути, лепо говори.
  • Боље је ока памети него сто литара снаге.
  • Паметан полако иде, а брзо дође.
  • Да нема ветра, пауци би небо помрежили.
  • Дрво се на дрво наслања, а човек на човека.
  • Колико људи – толико ћуди.
  • Ко не чини ништа – зло чини.
  • Дрво без гране и човек без мане – не могу бити.
  • Договор кућу гради.
  • Свету се не може угодити.
  • Сваки је почетак тежак.

Преузето:

Читанка за пети разред основне школе,

„Креативни центар”,

Београд,

2009.

_____________________________________________________________________________

АНАЛИЗА

_____________________________________________________________________________

ЗЕЧЕВИ НИСУ НАЈСТРАШЉИВИЈИ (народна прича о животињама)

23 Jun

Учине негде састанак сви зецови по заповести њиховог старешине, те им старешина рече:

– Браћо моја, срце ми се радује кад на вас погледам и толику силу око мене, али није више живовања на овоме свету од укора свих људи и сваке четвороножне животиње. Ругају нам се да смо страшљивци и да се од свакога бојимо, а од шушња плашимо, а и јесте тако. Ја заиста под овом срамотом нећу више живети, него се идем утопити у оно језеро. Сад, ко има образа и ко је мој – за мном!

Он потече, а сви једнак за њим; али кад дођу до воде, почну жабе на сву прешу скакати од страха у воду. Кад то виде старешина, повиче на зецове:

– Стојте, не топите се! Лажу људи и свак други ко говори да сми ми најстрашљивији на овом свету; јер видесте ли како поскакаше жабе у воду од нашега страха! Него, хајдемо сваки одакле је ко и дошао, те причајмо по свету; па ко не верује – попасите му сву пшеницу пре месних поклада.

__________________________________________________________________________________________

АНАЛИЗА

__________________________________________________________________________________________

ЕРО С ОНОГА СВИЈЕТА (народна приповетка)

23 Jun

Копао Турчин с Туркињом кукурузе, па на подне отиде Турчин да препне и да напоји коње, а Туркиња остане одмарајући се у хладу. Уто удари однекуд Еро:

– Помози бог, кадо!

– Бог ти помогао кмете! А одакле си ти, кмете?

– Ја сам, кадо, с онога свијета.

– Је ли, бога ти, а нијеси ли виђео тамо мога Мују, који је умро прије неколико мјесеци?

– О, како га не бих виђео! Он је мој први комшија.

– Па како је, бога ти, како живи?

– Хвала богу, здраво је, али се, богме, доста мучи без ашлука. Нема за што да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву.

– А хоћеш ли ти опет натраг? Не би ли му могао понијети, да му пошљем мало ашлука?

– Би, зашто не би, ја идем сад управо тамо.

Онда Туркиња отрчи тамо ђе јој се муж био скинуо од врућине, те узме кесу с новцима и шта гођ је било у њој новаца да Еру да понесе Муји. Еро докопа новце, па метне у њедра, па побјеже уз поток. Тек што Еро замакне уз поток, ал’ ето ти Турчина ђе води коња да напоји, а Туркиња те пред њега:

– Да видиш, мој човјече! Туда сад прође један кмет с онога свијета, па каже за нашега Мују да се мучи без ашлука: нема за што да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву, те сам му ја дала оно новаца што је било у твојој кеси да му понесе.

А Турчин:

– Па куд оде? Куд оде?

А кад му жена каже да је отишао уз поток, онда он брже-боље скочи на гола коња, па поћерај уз поток. Кад се обазре Еро и виде Турчина ђе трчи за њим, а он онда бјежи! Кад дође под брдом у једну воденицу, а он утрчи унутра, па повиче воденичару:

– Бјежи, јадна ти мајка! Ето Турчина да те посијече, већ дај мени твоју капу, а на теби моју, па бјежи уз брдо туда око воденице.

Воденичар, видевши Турчина ђе јури на коњу, поплаши се и не имајући кад питати зашто ће и кроз што да га посијече, да Ери своју капу, а Ерову баци на главу, па изнад воденице бјежи уз брдо. Еро метне воденичареву капу на главу, па још узме мало брашна те се поспе и начини се прави воденичар. Уто и Турчин дотрчи пред воденицу, па сјаше с коња и улети у воденицу:

– Камо, мори, таки и таки човјек што је сад ту ушао у воденицу?

А Еро му каже:

– Ено га, видиш, ђе утече уз брдо.

Онда Турчин:

– Држи ми, море, коња.

Еро узме коња, а Турчин уз брдо за воденичарем овамо-онамо по буквику. Када га већ стигне и ухвати, а он:

– Камо новци што си преварио моју жену, те узео понесеш Муји на онаи свијет?

Воденичар се стане крстити и снебивати:

– Бог с тобом, господару! Ја нити сам виђео твоје жене, ни Мује, ни новаца.

И тако има прође читаво пô сата, док се освијесте и виде шта је. Онда Турчин потрчи наврат-нанос ка воденици; кад тамо, али хоћеш! Еро узјахао коња, па отишао без трага, а Турчин савије шипке, па пјешице к жени. Кад га жена опази без коња, а она повиче:

– Јао, човјече, шта уради?

Вели (тамо њој матер!):

– Ти си му послала да купи каве и дувана, а ја сам му послао и коња да не иде пјешице.

________________________________________________________________________________________

АНАЛИЗА

________________________________________________________________________________________

ПРОЛЕТЊА ПЕСМА – Десанка Максимовић

29 Apr

Осећам вечерас, док посматрам ласте

и пупољке ране,

као срце моје полагано расте

к’о видик у лепе, насмејане дане;

пролеће 1

како с младим биљем постаје све веће

и лако к’о крило,

и како му цело једно небо среће

и пакао бола не би доста било;

пролеће 2

како чезне за свим што би живот мог’о

лепог да му даде,

и да му ничега не би било много;

тако су велике чежње му и наде.

пролеће 3

Осећам да досад све је било шала

мога срца врела;

да још ником нисам љубав своју дала

колико бих могла и колику хтела;

пролеће

Да има у мени цела нежна плима

реци неречени’,

да бих срце могла поклањати свима

и да опет много остане га мени.

АНАЛИЗА

НЕБО – Стеван Раичковић

29 Apr

У тој дубини

Плавој

И без руба

Тражио сам, одавно,

Голуба.

Ал’ све што се изнад дигло

Нестало је.

Горе су још само плаве боје.

Тражићу га још по кругу

Вртоглавом:

Макар очи изгубио

Сâм

У плавом.

АНАЛИЗА

СЕДЕФНА РУЖА – Гроздана Олујић

29 Apr

Дубоко на дну мора, где зраци сунца стижу тек у подне, живела је шкољка лепотица, звана Седефна ружа, расла и самој себи шапутала: — Да ми је изаћи на светлост дана, да ми је видети сунце и цвеће, осетити дах ветра!

— Светлије је на површини мора, певају и лете птице шарених крила. Шта да се о осталим чудима каже? — риба која је говорила о сјају Горњег света ту би, најчешће, губила дах. Како и не би? Једном су је рибари извукли на површину мора, али само што је у округле очи упила сјај сунца, а нечија ју је рука зграбила и вратила у воду. Ко зна шта би све видела да је напољу остала мало дуже? На ту помисао очи рибице постајале би велике и замишљене. Али, узалуд је обилазила око чамаца, узалуд улазила у мреже! Превелика су била окца мреже. Риба је пропадала кроз њих и опет доспевала у старо, досадно друштво риба и ракова.

Седефна ружа слушала ју је отворених уста. У њеној глави ројиле су се слике Горњега света. Шта је искрење морскога дна према његовом сјају? Шта цветови корала према цветовима јасмина? У размишљању о бљеску Горњега света сјај њеног света потамне: замрзе Седефна ружа кружење риба у прозрачној плавој води. Досадно јој постаде лелујање медуза; смешно саплитање ракова по песку. Чега има чудесног у рађању нове звезде из једног њеног откинутог крака? Милионима година расту корали, пузе ракови, њише се корална грана срасла уз стену. Читаву вечност шуме таласи, па шта?

Седефна ружа саже главу и загледа се у песак преко којег су клизиле сенке рибљих јата, а на стени, не већој од педља, певушила корална грана. Могла би с њом да поприча: можда зна нешто о облацима, о цвећу? Можда је некада била у горњем свету? Можда зна пут к њему? Лако је рибама: пливајући стижу до површине! Али, тек што удахну капљу ваздуха и повратак је неизбежан. Грана, сигурно, зна неки паметнији пут! Седефна ружа наклони се коралној грани, решена да је упита за савет и од ње затражи помоћ.

— Ви сте мудри и дуго живите — рече Седефна ружа — знате ли како се до Горњег света стиже?

— Наравно, кад сам већ у Горњем свету! — одврати корална грана мислећи на себе и своју стену. Неки други свет није је занимао. Одласци? Путовања? Којешта! Баш је неозбиљна Седефна ружа у својој чежњи да се одвоји од дна и крене ка сунцу и облацима. Мора се знати своје место и не одлазити с њега! Корална грана сети се једне рођаке која је, такође, сањала да оде у Горњи свет. Толико је о томе мислила да се једнога дана откинула од дна и с таласима кренула у висину. Шта је с њом даље било ни рак-самац не зна да каже, иако сваке вечери излази на обалу. Корална грана нестрпљиво одмахну главом. За онога ко има своју стену није размишљање о одласку у непознато. Нека се смири Седефна ружа. Од превеликог размишљања шкољке и корали губе боју, а ништа се њиме не постиже. Корална грана се припи уз стену и ућута.

Седефној ружи није остало ништа друго до да потражи новог саговорника. Али, ни риба-угор није имала боље мишљење о Горњем свету. За рибе тај свет почиње у мрежи, а завршава се у тигању.

Како би и могла Седефна ружа то да схвати? Месо јој је одвратно и људи га не цене баш превише. У Горњем свету угор је цењен, али бити цењен тамо горе није нарочита срећа за рибе. Нека га више ништа не пита! Љутито машући репом риба се изгуби иза стене, а Седефна ружа се обрати медузама. Али, медузе нису имале ни воље, ни времена за приче о Горњем свету. Онако, како га оне виде сунце је велика мутножута кугла која увече поцрвени и пада у таласе. Та кугла се не једе, не можеш је обухватити пипцима, ничему не користи. Зашто би оне размишљале о њој? Најстарија медуза, звана Бркати оркан, срдито рашири велове и отплива за јатом риба, добацујући Седефној ружи како је најпаметније да избрише у себи и саму помисао на Горњи свет.

Било је то последње што је Седефна ружа била у стању да учини! Шарајући песковито дно зраци сунца заплитали су се у морске траве и чинили их лелујавим и прозрачним. Као сребрне стреле летела су јата риба. Рибица није престајала да прича о облацима који плове високим, плавим небом, о цвећу руменијем од корала и ветру који у шупљинама стена ствара пригушене, нежне гласове. А онда — ту су и руже!

Седефној ружи тако се откри да постоји цвеће које зову ружама; цвеће бело и жуто, љубичасто и црвено. Сада тек није могла да чека. Зашто да чека? Докле? У нестрпљењу да што пре крене у чуда Горњег света, Седефној ружи постаде мрзак свет морског дна. Одвратним јој се учини чак и слатки шум мора. Шта су таласи према ветру? Шта шум мора према песми трава и птица?

Као нож пролазила је чежња срцем Седефне руже. Оштар и дуготрајан је био бол. Неко други би му, можда, и подлегао. Седефна ружа се скупи и заплака у себи. Затим осети како туга, као плима, плави читаво њено биће и згушњава се у блиставу, чврсту кап.

Није се више мицала. Није отварала уста. 3аједно с чежњом расло је у њој зрно бисера. Седефна ружа полако поче да заборавља Горњи свет. Чак су је и приче рибе замарале. Биле су то стално исте приче! Риба је у њима постајала све значајнија, а Горњи свет све безначајнији и блеђи. Угојивши се, риба је једва доспевала до површине воде. Сада се и њој, као медузама, чинило да сунце и није ништа друго до мутни, жути круг. Сада је и њу све више привлачила сеновитост морског дна. Чежња Седефне руже за Горњим светом изгледала јој је као сигуран знак некаквог малог лудила. У праву је корална грана што на то тако гледа! Рибица је све ређе долазила Седефној ружи. Седефна ружа ју је све ређе звала к себи. Није јој више било ни до Горњега, ни до Доњега света. Она је тражила и налазила свет у себи

А зрно бисера расло је и крупњало. Љескало се и зрачило као некакво мало сунце. Седефна ружа обави га својим латицама, љубоморно га чувајући од свих. Било је то њено посебно мало чудо и није желела да га дели са другима, нити је више помишљала на одлазак из увале. Како су смешне рибе са својим расправама о томе која је најлепша! Још смешнији је Савет корњача који расправља то питање. Она зна да је мало сунце скривено у њој лепше од свих. Али, шта се то других тиче?

Потајна гордост Седефне руже додавала је зрну бисера све бљештавије и раскошније боје. Оно сада у себи није носило само нежни сјај Месеца, бљесак Сунца, већ и преливање небеске дуге. Дубоко, на дну мора где зраци стижу тек у подне, Седефна ружа стече свој мир. Могла је тако да живи годину, сто година, читаву вечност. Нико јој више није био неопходан. Никога није тражила. Скоро и заборави на приче о цвећу и облацима, кад сенка нечијег тамног тела суну кроз воду, нечија је рука зграби, отрже с дна и поносе у висине.

Је ли прошао тренутак? Или је читаву вечност путовала? Није могла да одреди, кад се, наједном, размаче вода и Седефна ружа затвори очи од прејаке светлости сунца.

— Како је крупна! — чу нечији узвик и отвори очи. Ој, чуда чудеснога! Као златна вртешка окретало је Сунце небо, гонили се облаци лакши од морске пене, растао слани дах мора и слатки мирис рузмариновог цвета. Како је све бљештало, све трептало блиставије и нежније но што је риба запамтила! Седефној ружи стаде дах. Али, није било времена за дивљење Горњем свету: нечија рука грубо ју је држала, чупала јој утробу и раскидала плућа. Тако и до скривеног Ружиног блага дође.

— Гле, бисер! Лепотан! — узвикну човек, док су два туђа прста дизала увис тајну Седефне руже, а нечији узбуђени гласови зујали су јој око ушију. Једва је последњим погледом успела да обухвати сјај свога малог сунца, а већ јој се у испражњену љуштуру увуче слани морски ветар. Рибар однесе зрно бисера, а један дечак узе бачену шкољку, очисти је од песка и принесе уху.

Је ли то што је чуо био шум таласа? Прича о животу под морем? Дечак нежно поглади Седефну ружу, сакри је под кошуљу и потрча кући.

Читаву ноћ, затим, држао ју је прислоњену уз ухо. Читаву ноћ лутала је небом бисерна кугла Месеца. Дечаку се чинило да у шуму шкољке слуша шум мора. Седефна ружа је веровала да то небом лута отета њена тајна. Више, све више пењао се Месец. Нежно, све нежније шумела је шкољка. А ујутро, сунце провире кроз прозор и виде како наслоњени једно на друго спавају дечак и шкољка. Иза склопљених очију пловио им је сјај бисернога зрна.

Море је било далеко и тихо. Само су се у увалици становници морскога дна комешали питајући се где је Седефна ружа, док је у излогу најскупље продавнице града блистало зрно бисера. Људи су јатимице хрлили да га виде, али су само један дечак и један песник знали да то у излогу, у ствари бљешти једна чежња.

АНАЛИЗА

ЉУБАВНА ПЕСМА – Рајнер Марија Лирке

27 Mar

Како да душу спутам, да се твоје

не такне? Како, мимо тебе, њом

да грлим друге ствари и даљине?

Ах, радо бих да склоним је на које

заборављено место усред тмине,

у неки страни, туђи кут, у ком

неће је твоје нијати дубине.

Ал’ ипак све што додирне нас двоје

кô потез гудала нас спаја, које

из двеју струна ј е д а н мами глас.

На ком инструменту? Ко нас сатка?

И који ово свирач држи нас?

О, песмо слатка.

АНАЛИЗА

ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈЕ – Васко Попа

27 Mar

Очију твојих да није
Не би било неба
У малом нашем стану

Смеха твога да нема
Зидови не би никад
Из очију нестајали

Славуја твојих да није
Врбе не би никад
Нежне преко прага прешле

Руку твојих да није
Сунце не би никад
У сну нашем преноћило.

 АНАЛИЗА